Oduvek sam zavidela psima.
Ta njihova jednostavnost zivota , sareni pogledi na svet i sposobnost da sire samo ljubav zelja je svakog coveka. Da li ste se nekada zapitali zasto pas vazi za najboljeg prijatelja?
Prosto je. Da bi bio srecan treba mu voda ,hrana , trcanje po dvoristu i milovanje vlasnika .
Ljudi su mnogo kompleksnija bica. Coveka te stvari ne cine srecnim jer su rutinske. Kada se na nesto naviknemo prosto se toga i zasitimo te trazimo druge stvari koje bi mogle da nas usrece.Ako imamo puno prijatelja jednostavno naviknemo da ih imamo pa ih sve manje cenimo i nepostujemo to sto su tu, pa tek kada ih izgubimo shvatimo koliko nam je to znacilo. Onda krenemo ispocetka i opet se hvatamo u taj zacarni krug gubljenja vrednosti. Tada nam previse znaci kada nas prosto bice poput psa lizne.Kada se sklupca oko nasih nogu i slusa tisinu beskonacnog univerzuma naseg uma. Slusa. Slusa i ne ispusta nikakav zvuk,a kao da nam govori o tisini. Mozda je tisina sve sto nam je potrebno da bismo culi. Zasto nikada ne zapazimo lakocu s kojom leptir mase krilima? Zasto ne osmotrimo stari bicikl i zasto se ne setimo koliko puta smo pali da bi naucili da ga vozimo? Zasto ne oslusnemo grmljavinu i zvuk stotina miliona kapi kise koje se muce da probiju oblake? Zasto ne ustanemo rano da bi gledali radjanje zivota - izlazak sunca? Zasto se ne radujemo mesecini koja prosipa srebro po nasim obrazima? Zasto se ne divimo belini snega , mirisu kestena s jeseni i zasto nam bas nista ne znaci ona ogrebotina na vratima koju smo napravili ko zna kad i ko zna zasto? A ipak je tu i podseca nas da se nesto desilo.Zasto smo iz upotrebe izbacili ono 'cuvaj se' , 'javi mi kad stignes' i 'ponesi jaknu hladno je'?
Zasto smo prekinuli da brinemo jedni o drugima?
I kada konacno odslusate tisinu , ustanite. Sada, kada ste naucili sta su prave vrednosti i koliko malo je potrebno da budete srecni , povratite sve sto ste izgubili. Kada se ujutru probudite razmisljajte o svemu sto imate umesto o onome sto nemate. Uprostite vas zivot. Budite srecni.
Zavidite psima.
Ta njihova jednostavnost zivota , sareni pogledi na svet i sposobnost da sire samo ljubav zelja je svakog coveka. Da li ste se nekada zapitali zasto pas vazi za najboljeg prijatelja?
Prosto je. Da bi bio srecan treba mu voda ,hrana , trcanje po dvoristu i milovanje vlasnika .
Ljudi su mnogo kompleksnija bica. Coveka te stvari ne cine srecnim jer su rutinske. Kada se na nesto naviknemo prosto se toga i zasitimo te trazimo druge stvari koje bi mogle da nas usrece.Ako imamo puno prijatelja jednostavno naviknemo da ih imamo pa ih sve manje cenimo i nepostujemo to sto su tu, pa tek kada ih izgubimo shvatimo koliko nam je to znacilo. Onda krenemo ispocetka i opet se hvatamo u taj zacarni krug gubljenja vrednosti. Tada nam previse znaci kada nas prosto bice poput psa lizne.Kada se sklupca oko nasih nogu i slusa tisinu beskonacnog univerzuma naseg uma. Slusa. Slusa i ne ispusta nikakav zvuk,a kao da nam govori o tisini. Mozda je tisina sve sto nam je potrebno da bismo culi. Zasto nikada ne zapazimo lakocu s kojom leptir mase krilima? Zasto ne osmotrimo stari bicikl i zasto se ne setimo koliko puta smo pali da bi naucili da ga vozimo? Zasto ne oslusnemo grmljavinu i zvuk stotina miliona kapi kise koje se muce da probiju oblake? Zasto ne ustanemo rano da bi gledali radjanje zivota - izlazak sunca? Zasto se ne radujemo mesecini koja prosipa srebro po nasim obrazima? Zasto se ne divimo belini snega , mirisu kestena s jeseni i zasto nam bas nista ne znaci ona ogrebotina na vratima koju smo napravili ko zna kad i ko zna zasto? A ipak je tu i podseca nas da se nesto desilo.Zasto smo iz upotrebe izbacili ono 'cuvaj se' , 'javi mi kad stignes' i 'ponesi jaknu hladno je'?
Zasto smo prekinuli da brinemo jedni o drugima?
I kada konacno odslusate tisinu , ustanite. Sada, kada ste naucili sta su prave vrednosti i koliko malo je potrebno da budete srecni , povratite sve sto ste izgubili. Kada se ujutru probudite razmisljajte o svemu sto imate umesto o onome sto nemate. Uprostite vas zivot. Budite srecni.
Zavidite psima.
Photo/Credits to : Anastasija Kostic