//Hello majne gajz ❤
Danas sam dobila nalet inspiracije te sam napisala jedan tekst koji nije autobiografski i koji zapravo nema veze sa mojim likom i ako je pisan u prvom licu. Kao vam se cini?
• • •
A mozda sam i ja kriva sto ne umem, ne znam i prosto ne mogu da na ljubav gledam zatvorenim ocima i da na kraj gledam kao na novi pocetak jer je pocetak ono sto je neizbezno i ono sto mora i ono od cega se ne bezi
A mozda sam i ja kriva sto u tebi vidim ono sto sam ja i ono sto mi je oduvek trebalo da smirim vrtlog univerzuma u svakoj kapi moje suze
U svakoj kapi nase ljubavi koja se topi i nestaje polako ali sigurno I gubim te znam I gubim nas i gubim nadu i tlo mi nestaje pod nogama A mozda i treba da me kazne i zrtvuju kao uljeza ciste duse bacene u gomilu prasine zlih ljudi
I mozda nasa ljubav ni nije tako svetla Vec je samo jedna izmisljena bajka poput onih koje se deci pricaju za laku noc A mozda ti nisi ono sto ja mislim i samo znam siluetu onoga sto ja zelim da budes I znad da nasa ljubav ne postoji i mozda je samo ono sto se vidi u snovima - neopipljivi sklad i nesklad dva sveta potpuno razlicita povezana tankom niti koja sve brze puca
I mozda kazem da me je briga i da mi ne nedostaje svaki tvoj dodir koji tebi nije znacio nista a koji je meni znacio sve i mozda lazem da ne osecam kako mi se tkivo raspada kada se setim svakog zagrljaja i stvarno lazem onako pseci jer to nije laz to je greh kada kazem da evo sada ovog trena ne bih pobegla u sigurnu luku tvog pogleda i zaplovila ka svetioniku koji cak ni ne sija u mom pravcu A ostre stene su tu i stoje gordo kao da se raduju ukusu raspadnutog gvozdja koje im prilazi i kao da ne mogu da smire pozudu za gutanjem i ono malo srece sto mi je kao mulj na dnu case jeftinog vina ostalo
Jer znam Brodolom je tu i nestajanje je neizbezno I zaborav zove sve nase trenutke sve nase poglede i sve nase susrete koje ti mozda i ne pamtis ali znaj Da cim se setim nas telo mi prozimaju zmarci i da kao kojekakvo zmijsko telo upila sam svaki tvoj dodir i znam jos je tu Kao neko uzareno gvozdje Ostavio si zig bezdusno probijajuci moju meku i nevinu kozu dok konacno nisi stigao do srca A onda naglo izvukao i ono malo zivota iz mene i nestao kao putnik sa nepostojece stanice kojeg je odvezao voz do neke druge dimenzije Kao da te nije ni bilo
I danas kada te vidim da stojis sa njima u hodniku svaki deo moga tela raspada se u milion komadica vodeci me u bezdan A mozda sam ja kriva sto mi je nasa ljubav bila sve i sto sam te pustila cak i u snove
A moji snovi nisu snovi vec arhiv postojanja moga bica Jednom si ga opustosio vandalizmom svojim I od njega ostali su samo hladni zidovi Koji se sve vise debljaju i debljaju I pustaju korov okolo kako bi bili sigurni da niko nece proci kroz njih Neznajuci da ih cudoviste nije ni napustilo i da ce tako zauvek ostati tu i proganjati i ono Malo volje za zivotom zaturene na Najvisim policama
I znam da ti nista nisam znacila i da te nikad nisam privlacila i da ne postojimo mi vec samo ja i ti , dva bica slucajno upoznata greskom u sistemu I dobro znam da me nije grejala toplota tvoga pogleda vec samo laz i obmana iluzije ljubavi koju sam sama stvorila I sama sam kriva sto sad patim I sto toliko razmisljam o tome Kada dobro znam da sam za tebe bila samo jedan level igrice na tvom androidu koju izbrises odmah nakon sto ti dosadi A sada kada znam da ljubav ne postoji I da je sve samo rutina i da jedni drugima predstavljamo samo stadijume postajem svesna da nikada necu biti sposobna da svoju igricu i predjem A mozda ipak volim te
